Mejling lista
Please wait...Usluge portala
Informišite se o svim pravima i uslugama za osobe sa invaliditetom u Republici SrbijiPitajte advokaticu organizacije ...IZ KRUGA - VOJVODINA
Baza znanja kategorije
- Biografije poznatih ličnosti sa invaliditetom (15 Broj članaka)
- Servisi podrške (11 Broj članaka)
- Invalidnost kroz istoriju (2 Broj članaka)
- Koncepti pristupačnosti (14 Broj članaka)
- Rečnik invalidnosti (2 Broj članaka)
- Vrste invalidnosti (1 Članak)
- Žena sa invaliditetom (8 Broj članaka)
- Adresar organizacija (7 Broj članaka)
Slični
Reklame
Tagovi
Prodaja Oglasi RUČNE KOMANDE ZA UPRAVLJANJE VOZILOM ZA OSOBE SA INVALIDITETOM
(BIC) - 29/11/2010
Cena: 0 rsd
(BIC) - 29/11/2010
Cena: 0 rsd
Adsense links
Naslovna 
Baza znanja Žena sa invaliditetom Izvod iz informative publikacije - Žene sa invaliditetom
Baza znanja Žena sa invaliditetom Izvod iz informative publikacije - Žene sa invaliditetom
| Izvod iz informative publikacije - Žene sa invaliditetom |
 Svetske organizacije osoba sa invaliditetom – DPI, Evropski regionBilo je dosta priče o smrti feminizma – da je rat dobijen ali da je ostalo još nekoliko bitki. No mediji još podgrejavaju konflikt izmedju muškaraca i žena, umesto da se fokusiraju na negativan uticaj polne diskriminacije. Sličan je slučaj i sa osobama sa invaliditetom. One kao da su u ratu sa svojim telima, očajnički tražeći ozdravljenje i lek. Ignorišu se ozbiljna pitanja koja zaista ograničavaju živote osoba sa invaliditetom – marginalizacija, nasilje i siromaštvo. Iz naših iskustava i UN Izveštaja o ljudskim pravima i invaliditetu znamo da se ljudska prava osoba sa invaliditetom krše širom sveta. To se odnosi i na žene i na muškarce sa invaliditetom. Žene i devojčice sa invaliditetom medjutim trpe i dodatnu diskriminaciju po osnovu svoje rodne pripadnosti, i to je razlog što se i svetska organizacija osoba sa invaliditetom – DPI, i njene pojedinačne članice, posebno bave pitanjima polne (rodne) diskrimancije u okviru fenomena invalidnosti. Žene sa invaliditetom u Evropi Socijalni status žena sa invaliditetom varira u odnosu na pojedinačne okolnosti i zemlju u kojoj žive. Žene sa invaliditetom u siromašnim zemljama obično doživljavaju posebnu diskriminaciju. Tamo nije samo teško, nego često nemoguće da žena sa invaliditetom ima obrazovanje ili dobije posao. Ona lako postaje marginalizovana; nema svoje mesto u društvu. Ona ne zadovoljava zahteve društva namenjene ženi: ona ne može da bude "dobra supruga", ni "dobra majka", prema opštem mišljenju. Ona ne može da zaradjuje za život zbog fizičkih prepreka i stavova. Predstavljanje i osnaživanje Iako organizovan invalidski pokret treba da predstavlja i osnažuje sve osobe sa invaliditetom, u praksi žene sa invaliditetom imaju jako malo mogućnosti da uzmu učešće u postizanju promene. Ipak, žene sa invaliditetom su počele da se organizuju na nacionalnom, regionalnom i medjunarodnom nivou a organizacije osoba sa invaliditetom su uveliko svesne potrebe da private iskustva svih osoba sa invaliditetom bez obzira na pol, seksualnu opredeljenost, etničko poreklo, starost, veroispovest, jezik ili oštećenje. Kontak sa ženskim pokretom u svemu nije lako postići. Ako i pokažu interes, to je obično u poslednji čas, kada i same žene sa invaliditetom dodju do organizatora nekog dogadjaja da pitaju zašto nema predavača koji je osoba sa invaliditetom. Malo je toga što ženski pokret interesuje u vezi sa problemima žena sa invaliditetom. Iskustvo i odgovornost Mnoge od stvari koje se ovde diskutuju tiču se i žena i muškaraca sa invaliditetom. Nastojanje da se seksualnost, roditeljstvo ili nasilje predstave kao "ženska pitanja" je pogrešno. Muškarci sa invaliditetom takodje mogu da budu žrtve nasilja ili polnih stereotipa. Treba da delimo brigu i odgovornost sa muškarcima sa invaliditetom, kao i sa neinvalidnim ženama i muškarcima. Pokušali smo da prikupimo evidenciju o zajedničkom i različitom u iskustvu, iako su zvanične statistike retko podeljene po polu. Ko su "žene sa invaliditetom"? Žene sa invaliditetom su žene koje imaju jedno ili višestruko oštećenje i suočavaju se sa preprekama u društvu. Tu su uključene i devojčice i žene sa invaliditetom svih godišta, iz gradskog iseoskog područja, bez obzira na težinu oštećenja, seksualnu opredeljenost i kulturno nasledje, bilo da žive u zajednici ili nekoj ustanovi. STATUS ŽENA SA INVALIDITETOMOpšta slika Danas, samo u zemljama Evropske Unije ima 42 miliona osoba sa invaliditetom, od čega 51 % osoba sa invaliditetom su žene. U Evropi, 400,000 osoba sa invaliditetom radi u zaštitnim radionicama ili na otvorenom tržištu, što je diskriminacija jer nemaju odgovarajući ugovor o radu i izvan su radne zaštite. To je bio zaključak sa Simpozijuma o radnom pravu i zapošljavaju u Briselu, 1994.godine. Jednogodišnja studija o pravnoj zaštiti osoba sa invaliditetom u zapošljavanju daje zaključak da su u Evropi, za ovu grupu ljudi, pozicije bliske ropstvu. Takvi radnici nisu ugroženi samo na nacionalnom nivou, oni čak nisu ni pod pravnomzaštitom evropskog zakonodavstva. Problemi žena se udvostručuju postojanjem invalidnosti. Na primer, ženama se ne daju preventivne informacije u kampanjama o HIV infekcijama. Žene sa invaliditetom su dvostruko ignorisane u tom slučaju. Mnoge osobe sa invaliditetom, posebno starije žene sa invaliditetom vode izolovan život - ne mogu daizadju iz svojih domova ili su čak i unutar njih skučene zbog raznih prepreka. Prisilna eutanazija za osobe sa invaliditetom postaje sve više prihvaćena. U nekim bolnicama, osobama sa višestrukim invaliditetom ali koje nisu smrtno bolesne u medicinskom kartonu piše"ne reanimirati ako dodje do srčanog udara". Stavovi: izolacija i nevidljivost Većina diskriminacija sa kojom se sreću žene sa invaliditetom zasnivaju se na stavu da nismo jednake sa ostalim ženama i ne možemo da očekujemo da uživamo ista prava i očekivanja. Žene su generalno diskriminisane po osnovu pola, a žene sa invaliditetom i po osnovu pola i invalidnosti. Izolacija i isključivanje žena sa invaliditetom se proširuje i na glavne tokove, što dovodi do odricanja naših prava i identiteta. Izolacija i nepriznavanje zasnovani na kulturi i tradicionalnim stavovima i predrasudama često više utiču na žene nego na muškarce sa invaliditetom. Izolacija žena sa invaliditetom vodi manjku samopoštovanja i negativnim osećanjima. Nedostatak odgovarajućih službi podrške i adekvatnog obrazovanja rezultuje niskim ekonomskim statusom, koji kreira zavisnost od porodice ili onoga ko pruža negu. U mnogim zemljama žena sa invaliditetom nije prikladan radnik, partner ili majka, pa neke gube starateljstvo nad decom.U nekim društvima se ide tako daleko da se optužuju majke koje rode dete sa invaliditetom. Dodatno, često se čini da postoji konflikt izmedju ženskih prava i prava osoba sa invaliditetom, koja su najočitija na pitanjima ‚‚nege u zajednici‚‚ (gde se ženski članovi porodice češće vide kao neplaćeni negovatelji) i abortusa (rodjenje deteta sa invaliditetom se vidi kao teret majci). Kultura igra veliku ulogu u umanjivanju ulogu žene sa invaliditetom u društvenom, roditeljskom i ekonomskom životu. Pošto su osobe sa invaliditetom često isključene iz društva, stavovi javnosti su veoma obojeni onako kako mediji prikazuju osobe sa invaliditetom. Žene sa invaliditetom se obično vide u običnim ulogama radnica ili majki. Siromaštvo Ako ste žena, u bilo kojoj zemlji, suočavate se sa ostvarivanjem bazičnih prava, kao što je obezbedjivanje pristojnog prihoda, obrazovanje, zdravstvena zaštita i zapošljavanje. Mnoge žene sa invaliditetom u dobrostojećim zemljama žive ispod granice da obezbede hleb. Na primer, socijalna pomoć za nezaposlene žene u Velikoj Britaniji nije dovoljna da se sprovodi pristojan dijetetski režim ishrane ili da se podiže zdravo dete. Isto je i za ženu sa invaliditetom koja mora da ima dijetetsku hranu da bi preživela. Invalidski dodaci, tamo gde postoje, ne pokrivaju ni izbliza troškove života, posebno u zemljama kao što su Portugal ili Irska. Zdravstvena nega Nova Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, usvojena 1996. pri Savetu Evrope, dozvoljava naučne eksperimente nad ljudima koji nisu u stanju da daju svoj pristanak – iako ti eksperimenti nemaju vrednost za same osobe sa invaliditetom. Mnoge zemlje imaju politiku da se vrši abortus fetusa koji mogu da se razviju u osobu sa invaliditetom. Neki se zalažu za eutanaciju nad decom koja imaju teška oštećenja. Neka stanja, kao što je bolest srca, žene proživljavaju kao i muškarci, mada se to ne vidi tako. Operacije i tretmani mogu da se odlažu, čak i otkažu. Lečenje žena, posebno onih koje ne rade, ne smatra se urgentnim kao kod muškaraca. Informacije Nedostatak informacija o infekciji HIV, karcinomu grudi i grlića materice ugrožava zdravlje žena sa invaliditetom. Informacije se ne smatraju važnim i ne pružaju se u formatima dostupnim mnogim ženama (kao npr. Brajevo pismo, audio traka ili jednostavan jezik). Informacije o seksu i seksualnosti su često ograničene za žene sa invaliditetom. Rodjaci sa svojim tradicionalnim ulogama umesto da šire znanje, uskraćuju ga devojkama, smatrajući da se one nikad neće udati. Kao što je to poricanje naših prava, to može dovesti do neplanirane trudnoće, nasilja ibolesti. Obrazovanje i trening: Mnogim osobama sa invaliditetom je uskraćen razvoj ličnih veština zbog diskriminacije u obrazovanju. I žene sa invaliditetom i neinvalidne žene se suočavaju sa idejom da je za njih obrazovanje trošenje vremena i novca. Ako je obrazovanje nepristupačno, irelevantno je da li je dete muško ili žensko. Generalno, nivo pismenosti medju ženama je i dalje niži nego medju mužkarcima u većini zemalja. U slučaju žena sa invaliditetom nivo je čak i niži, radi diskriminacije u zapošljavanju i sticanju ekonomske nezavisnosti. Zapošljavanje Zapošljavanje je kritična komponenta u omogućavanju ženama sa invaliditetom da se finansijski izdržavaju i dostignu samopoštovanje i socijalno priznanje. Dok je za pružaoce usluga i profesionalce lakše da zaštitne radionice zaposle muškarce, dotle se žene sa invaliditetom radije preporučuju u dnevne centre, gde ne ispunjavaju nikakvu društvenu ulogu. Žene koje su rodjene sa odredjenim oštećenjema su posebno ugrožene. Žene sa invaliditetom obično nisu deo diskusija i inicijativa o zapošljavanju. One dva puta manje imaju šanse da se zaposle od muškaraca sa invaliditetom. Čak iako žene sa invaliditetom nekad pronadju posao, to je slabo plaćen posao, sa lošijom klasifikacijskom grupom i u lošim radnim uslovima. U Velikoj Britaniji je 30% neinvalidnih muškaraca zaposleno na profesionalnim i menadžerskim mestima i samo 15% muškaraca sa invaliditetom, 11% neinvalidnih žena i 8% žena sa invaliditetom radi na takvim mestima. Obrnuta je situacija sa nekvalifikovanim radnim mestima, 16% neinvalidnih muškaraca, 27% muškaraca sa invaliditetom; 27% neinvalidnih žena i 37% žena sa invaliditetom. Prevoz i slobodno kretanje Prevoz je za sve osobe sa invaliditetom važan faktor učešća u društvu. Žene uopšte, a žene sa invaliditetom posebno, su manje mobilne od muškaraca – imaju manje mogućnosti da kupe vozilo; više su u kući u skladu sa društvenim i kulturološkim modelima, i smatra se da im preti veća opasnost na ulici, posebno noću. Javni prevoz je često nepristupačan, nekonforan i opasan za žene koje putuju same. Taksi prevoz je skup i žene se ne osećaju sigurno, posebno ako je taksi bez odgovarajućih oznaka. Posebni transportni sistemi često imaju muške vozače, što ih čini nepristupačnim za neke žene sa invaliditetom, posebno one iz odredjenih etničkih ili verskih grupa. Lični prevoz često imaju i koriste samo muški članovi domaćinstva. Okruženje Prepreke u okruženju dovode do nemogućnosti pristupa, ograničavaju mogućnosti i odriču ljudska prava osobama sa invaliditetom. Nedostatak prilagodjenosti i odsustvo pristupačnih gradjevina uskraćuje ženama sa invaliditetom uživanje slobode kretanja u prirodnom i veštački izgradjenom okruženju. Postoji nepristupačnost službama koje rade samo sa ženama, kao što su izbeglički centri, centri za žrtve silovanja, zdravstvene službe, frizeri, porodično planiranje i sl. – što podvlači ponovo sumnje da nismo stvarno žene, da smo nezainteresovane za svoj izgled ,svoju seksualnost i zdravlje. Porodični život i roditeljstvo Porodice često više zaštićuju žensku decu i decu sa invaliditetom. Devojčice i devojke sa invaliditetom imaju poseban problem uspostavljanja sopstvenog identiteta i samostalnosti, naročito ako im je potrebna personalna asistencija, koju često pruža porodica. Istraživanje pokazuje da žene sa invaliditetom trpe pritisak da abortiraju ukoliko ostanu u drugom stanju. U svim zemljama ženin fizički izgled odredjuje njenu vrednost i njene šanse da se uda ili ostvari seksualnu vezu. Da li može da rodi, posebno neinvalidno dete, i bude proglašena sposobnim roditeljem, takodje odredjuje njenu vrednost kao žene. Istraživanja pokazuju na pritisak da postoji pritisak na žene sa invaliditetom da vrše prekid trudnoće ili se podvrgnu sterilizaciji. Mi smo više od onoga kako izgledamo i više od mašina za radjanje dece. Bez obzira da li možemo ili ne možemo da imamo decu, nismo manje ljudska bića, manje žene, manje sposobne da iskusimo sopstvenu seksualnost. Osobe sa invaliditetom mogu da budu jednako dobri ili loši roditelji – kao i svi drugi. U mnogim slučajevima naše iskustvo protivljenja nas je samo činilo emotivno jačima, tolerantnijima, strpljivijima i razumnijima – sve idealne kvalifikacije za dobrog roditelja! Suprotno zajedničkim verovanjima, iako se žene sa invaliditetom mogu suočiti sa nekim izazovima u trudnoći, veliki broj njih je dokazao da mogu da se nose sa tom situacijom – koristeći organizacionu snagu i emocionalnu jačinu koje su razvile odrastajući sa svojim invaliditetom i živeći u nepristupačnom svetu! Seksualnost Stopa razvoda je visoka kod partnera koji imaju neki invaliditet – čak i veća kod žena sa invaliditetom. Ženama sa invaliditetom se osporava otkrivanje sopstvene seksualnosti. Ako i uspeju da ostvare seksualne veze, smatra se da su srećne da nadju bilo koga i ne treba da imaju više nikakve zahteve ili pritužbe ako se ne osećaju dobro u takvom odnosu. Ako žele vezu sa drugom ženom, to se posmatra jednako diskriminatorski – to je dvostruko «neprirodno» ili one jednostavno nisu uspele da pronadju muškarca kojeg su u stvari potajno želele. Za žene sa invaliditetom se misli da nisu u stanju da uspostave intimne odnose i jednake veze. Ako su u vezi sa neinvalidnim partnerom, smatraju se slabijim partnerom – emotivnim i finansijskim teretom i nejednakim seksualnim partnerom. Ako uspostave vezu sa muškarcem sa invaliditetom smatra se da je niko drugi i nije hteo; da je to bio jedini izbor. Razvoj genetike Prisilan abortus i sterilizacija su hirurške intervencije na koje su mnoge žene sa invaliditetom prisiljene. Histerektomija (odstranjivanje materice) se opravdava time da je teško izlaziti na kraj sa mesečnim ciklusom. Ekonomski i emotivni argumenti – da će dete sa invaliditetom biti teret porodici i izvući sva finansijska sredstva i emotivnu energiju – se koriste da bi se opravdao abortus, uključujući širu odgovornost društva da se sačuva "čisto". Kineska vlada je zamrzla svoju politiku eutanazije i eugenike zbog medjunarodnih protesta – ali samo privremeno, jer je bila domaćin Četvrte svetske Konferencije žena u Pekingu 1994. Početkom 1995. zakonodavstvo je bilo na nivou statuta. Zakon je "ubedjivao" žene sa invaliditetom da se podvrgnu sterilizaciji a žene generalno da izvrše abortus ukoliko nose dete koje ima neko oštećenje. Iskustva žena sa invaliditetom "U našem društvu žena se udaje u muževljevu porodicu. Od nje se očekuje da radi za porodicu, na primer fizičke poslove. Žene sa invaliditetom nisu kandidatkinje za udaju. Ja sam neudata majka i nisam nikad bila ni blizu braka. Volim to što sam majka i odgovornost za moje sinove čini moj život vrednim. Naravno, podizanje dvoje dece samostalno nije lako. Ponekad mi nedostaje partner ali nastojim da se oslobodim usamljenosti radeći na poslu i za svoju porodicu." Gloria. "Najteži period u mom životu je bio pubertet. Mnogi roditelji me nisu želeli kao snahu. Progonili su svoje sinove kada bi ih videli sa mnom. Neki mladići su bili sa mnom samo iz radoznalosti, bez imalo emocija, i ostavljali su me na najsuroviji način jer su se stideli da mi ponude brak. “Marie-Theres”. "Neki muškarci smatraju ženu sa invaliditetom objektom sramote i nikad se ne bi ženili sa njima. Drugi misle da žena sa invaliditetom ne može preuzeti punu odgovornost za domaćinstvo i podizanje dece." Apoka." Došlo je vreme da društvo počne da prihvata žene sa invaliditetom. Postoji mnogo žena sa invaliditetom koje su sposobne i inteligentne ali ih je društvo odbacilo. Zašto? Zato što ima invaliditet, ona ne može da se uda jer mladićevi roditelji odbijaju da je prihvate kao snaju. Ovo su razlozi jedne stare tradicije i daju prvenstvo onome što je preporuka društva a ne osećanja njihovih sinova." Nafisa. "Dan našeg venčanja je bio još jedan izazov za nas. Crkva je bila puna. Neki ljudi su došli iz radoznalosti. Sestre moga muža su plakale tokom cele ceremonije. Ne mogu tačno da objasnim zašto su plakale. Život u našem domu je i dalje vrlo težak. Porodica mog muža me i dalje ne prihvata. Stalno mu pričaju neke priče da bi napravili konflikt izmedju nas." Marie-Therese. "Važno je podići veo sa nekih aspekata koji se smatraju tabuima ili neprihvatljivim za žene sa invaliditetom. Radjanje i podizanje dece se dugo smatralo nemogućim za žene sa invaliditetom. Postojeći mentalitet je taj da je žena centar domaćinstva, radi u kući i podiže decu. Generalno, ona je sluškinja."Yawa." Korišćenje odgovarajuće kontracepcije za porodično planiranje nije lako za mene kao osobu sa invaliditetom. Medicinske sestre na klinici su imale veoma negativan stav prema tome." Gloria. Zloupotreba i nasilje Osobe sa invaliditetom imaju iskustvo visokog stepena zloupotreba i nasilja svih vrsta - fizičko, emocionalno i seksualno. Zloupotreba osoba sa invaliditetom se najčešće sprovodi na ženama – pošto su one najčešće u situaciji da zavise od nekoga. Statistike ukazuju da su žene sa invaliditetom češće u situaciji seksualnog zlostavljana nego neinvalidne žene. Ponekad nasilnik nastoji da ubedi ženu sa invaliditetom, ili druge, da joj čini uslugu, pošto bi vrlo malo muškaraca vodilo ljubav s njom. Takvi slučajevi veoma retko dospeju na sud. Zbog strogog isticanja fizičkog izgleda u svakom društvu, žene sa invaliditetom su primorane da se osećaju manje vrednima u odnosu na neinvalidne žene. Ovakav negativan imidž, ćutanje o nasilju ili neverovanje u njega, kao i nedostatak kazne za nasilnike, povećavaju rizik od seksualnog zlostavljanja. Prisilna sterilizacija se koristi da bi se žene sa invaliditetom sprečile da imaju decu ili, što je potpuno pogrešno, da bi izbegle seksualno nasilje. To nije tačno. Sterilizacija može sprečiti trudnoćunakon silovanja ali ne može sprečiti seksualno prenosive bolesti ili druge traume. Prevencija silovanja mora imati drugu strategiju. Nasuprot tome, muškarci sa smetnjama u učenju – takodje su često žrtve seksualnog nasilja – se obično ne prisiljavaju na vazektomiju. Ovo je bio slučaj, posebno u Americi i Kanadi, sve do nedavno – samo su se žene sa smetnjama u učenju prisiljavale na sterilizaciju. STRATEGIJE ZA PROMENUGeneralno: - Insistiranje na pravima žena sa invaliditetom na svetskom nivou i u pojedinačnim zemljama. - Podizanje medjunarodne, regionalne, nacionalne i lokalne svesti o pitanjima koja se tiču žena sa invaliditetom. - Povećati učešće žena sa invaliditetom u njihovim zajednicama i u njihovim organizacijama. - Uključiti žene sa invaliditetom u globalni ženski pokret radi podsticanja punog učešća u razvoju. - Promeniti društvene, porodične i vladine stavove i predrasude, koji stereotipno posmatraju osobe sa invaliditetom. - Povećati mogućnost obrazovanja i treninga za žene sa invaliditetom. - Povećati pristup servisima, odredjenim mestima i prevozu. Akcije na medjunarodnom nivou: Sledeća dokumenta govore o pravima žena sa invaliditetom. Svi članci u ovim dokumentima su relevantni za žene sa invaliditetom u odredjenim okolnostima. Navodimo sve članke ili klauzule koje specifično navode žene sa invaliditetom. - Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za osobe sa invaliditetom. - Medjunarodna Konvencija o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima: članovi 2, 7, 10. - Medjunarodna Konvencija o gradjanskim i političkim pravima: članovi 2, 5, 6, 23, 26. - UN Konvencija o sprečavanju svih oblika diskriminacije prema ženama - Deklaracija o sprečavanju nasilja nad ženama - UN Konvencija o pravima deteta: članovi 2, 23, 24d. - Konvencija Medjunarodna organizacije rada br. 159 o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju (osoba sa invaliditetom) - Preporuke Medjunarodne organizacije rada br. 168 o istom pitanju - Evropska Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda: članovi 12, 14. - Evropska socijalna povelja: Deo 1, članovi 3, 4, 8, 9, 10, 15, 17. - Povelja Evropske Zajednice o osnovnim socijalnim pravima radnika - Firentinski dogovor i Protokol o značaju obrazovnog, naučnog i kulturnog materijala. - UNESCO Deklaracija iz Salamanke o potrebama specijalnog obrazovanja Akcije na nacionalnom nivou: Treba da postoji veće prisustvo žena sa invaliditetom u nacionalnim delegacijama pri medjunarodnim sastancima, komitetima i komisijama koje se bave pitanjima bilo žena, bilo osoba sa invaliditetom. Učešće žena sa invaliditetom treba podstaći generalno, a ne podržati samo kad su na dnevnom redu pitanja koja se specifično njih tiču. Vladine i nevladine, nacionalne, regionalne i medjunarodne ženske organizacije i tela treba da uključe žene sa invaliditetom i njihove probleme u opšti ženski pokret, primenjujući akcioni plan u skladu sa sa preporukama, kao i sa Platformom za akciju sa UN Konferencije u Pekingu, 1995. Došle smo ovde jer smo žene. Došle smo ovde da pokažemo svoje sposobnosti. Došle smo ovde da razmenimo svoja iskustva. Došle smo ovde da ojačamo povezivanje žena sa invaliditetom i ostalih žena. Došle smo ovde da budemo vidljive. Sada odlazimo ispunivši samo deo svojih očekivanja: Napravile smo odredjeni uticaj. Ljudi su nas postali svesni. Družile smo se i ostvarile kontakte širom sveta. Ali smo svesne da treba još mnogo toga da se uradi Pre nego što ostvarimo svoj osnovni cilj Jednakosti sa ženama uopšte u zemljama u kojima živimo. Pazite se! Žene sa invaliditetom su krenule na put! |
